Sjedim u lokalu, pored mene otac i majka (oko 70 ak godina) i sin oko 40 godina u inv kolica...hoće da idu i stara majka mu oblači jaknu i gleda da ga fino zakopča...da se ne prehladi...Bože ... sta je majka !!! Anđeo.
Pita koleginica "A šta radite vi koji nemate decu?" Ne radimo ništa i nemamo ama baš nikakvih obaveza u životu, to samo vi sa decom smete da imate i niko drugi... 😏
Kako me nervira rečenica: Vaspitana sam da podjednako poštujem i čistačicu i direktora. Ma jel molim te?! Ne zaslužuju podjednako poštovanje i tačka. Odgovornost direktora je puno veća. To neko lažno moralisanje mi vadi živce. Sve neke moralne gromade, a nikada više prevare i laži.
Imali smo 2 ipo godine ozbiljne finansijske probleme jer je muževa privatna firma propala zbog Korone. Ja sam vlasnica apoteke. Dok se muž čupao iz dugova da bude na nuli, ja sam finansirala sve troškove, benzin, hranu, račune. Umesto da nas teško vreme zbliži, ojača, da budemo jedan tim, zajednica, porodica i da muž vidi kolika sam mu podrška. Kad se iščupao na nulu i doveo investitore i počeo opet dobro da posluje, mene je uzeo zdravo za gotovo. Povredilo me je više nego preljuba. Ja imam do kraja godine da isplatim i ugasim svoju kreditnu karticu i minus u banci. A on se pretvorio u škrticu. Juče mi je bio rođendan, nije mi kupio ništa, ni čokoladu od 300 grama. Kao da mu je zmija u novčaniku. Rekao je da mi ne duguje ništa jer sam prve 2 godine braka, ja živela besplatno i da smo kvit. Kupio je novi auto sebi na kredit, markiranu garderobu. Ne mogu da verujem kolika sam naivna budala ispala, osećam se iskorišćeno ne samo finansijski već i energetski zbog štednje i natezanja. Zatečena sam.
Kolega dobio menadžersku poziciju i 500e veću platu od mene. Dva dana posle toga kaže "mi smo tim i dalje nastavljamo zajedno" gledam ga hoću da umrem od smeha. Mi nismo tim, ti si menadžer prodaje i izvoli da te vidim. Ja ću da ćutim i da radim moj deo posla kako sam prihvatila a ti sunce moje zapni i motiviši prodavce da rade svoj posao, osmišljavaj akcije, unapredi prodaju... ne znam odakle mu ideja da ću ja da radim i lomim se a on će biti veliki menadžer. Ja cu samo da radim ono za šta primam platu.
S vremena na vreme okačio sam stori kako, u par navrata sam dobijao reakciju od jedne devojke. Posle nekog vremena okačio sam novi stori na koji je ona prokomentarisala "nadam se da je ukusan kao i oni prethodni što si pravio" Uredno sam joj odgovorio kroz šalu "neću da se hvalim previše, ali ako želiš da se uveriš u kvalitet ukusa ostaviću ti koji probaj i daj ocenu". Neko vreme nisam imao previše vremena za pravljenje kolača te nisam ni kačio stori, kad vidim uzvratnu poruku od nje "nisi dugo ništa pravio od kolača" na šta sam joj odgovorio da pravim baunti kolač pa ako želi može navratiti na kolač". Nisam ništa loše mislio pod tim zvanjem, posle 2-3 sata ona je došla do mene s bocom vina da ne dolazi praznih ruku. Skuvao sam joj kafu, poslužio s kolačem, fino se ispričali tj upoznali. Drago mi je da smo kvalitetno proveli veče uz šetnju. Već duže vreme se viđamo barem 2 puta nedeljno, jer nam posao i obaveze nekada ne dozvoljavaju, čujemo se redovno. Videćemo šta će biti na kraju. :)
Ne podnosim kad ljudi romantizuju siromaštvo i nemaštinu i govore da tako nastaju najbolji ljudi. Tolike stvari sam postigla sama (školovala se, položila za auto, kupila auto, školovala sestru). Znam kako je kad nemaš i uvek pazim da nekog ne oštetim, nekom nešto kupim i nije to posledica toga što sam zbog siromaštva postala bolja osoba nego sam život provela stresirajući se da imam osnovno. I sad kad sam sve postigla sama, mogu reći da nije bilo vredno jer nisam imala taj luksuz da budem ni dete, ni srednjoškolka ni student već sam tad isto razmišljala o egzistenciji i radila. Hrana, odeća, topao dom, obrazovanje je osnovno što roditelj MORA da pruži zakonski, šta to meni sad sve vredi kad sam se za osnovne stvari izborila sama i to u tridesetima. Sad nemam volje ni da uživam.
Danas sam prvi put kao student medicine gledala biopsiju koštane srži, davno mi nije bilo tako teško. Kako kažu, to je jedna od najbolnijih procedura koja se radi uz pristanak pacijenta. Ljudi moji čovek jednu reč nije progovorio za celu proceduru samo je ležao sklupčan i tresao se. Na kraju sam mu morala reći koliko je hrabar. Čika Jovo, ceo dan razmišljam o Vama i sigurno ovo prvo traumatično iskustvo neću zaboraviti.
Djevojka i ja smo u duljoj vezi i planiramo useliti skupa. Prije nego što smo se mi upoznali, ona je digla kredit i krenula u gradnju kuće. Kuća je lijepa, dobro građena i ukusno namještena, nemam prigovor na to. Ali nekako je njena, sve je napravila samo po sebi, njeno je ime na vlasničkom listu. Ja živim u ujakovom stanu, on je u Njemačkoj. Stan nije renoviran od 90-ih. Ja želim da se uselimo kod mene i skupa renoviramo stan da to bude naše, ona neće ni čuti. A nekako mi glupo da se ja useljavam njoj, imam još malo muškog ponosa.
Studirajući u Novom Sadu dobijala sam jednom mjesečno torbu hrane iz rodnog grada. Čekajući bus na dolaznom peronu, koji je najčešće kasnio, primjetim par (momak i djevojka) koji pri dolasku svakog busa prilaze prtljažniku zajedno sa putnicima tog busa. Sledeći put opet taj momak zajedno sa drugim momkom prilaze svakom busu. Kad je stigao bus koji sam čekala, priđem da uzmem svoju torbu. Ispred mene je bila cura sa rusakom na leđima, a pored mene dotični momci koji bez srama i straha otvaraju rusak i vade njen novčanik. Od straha povišenim tonom im se obratim i nju upozorim da joj pokušavaju ukrasti novčanik. Otišli su sa perona pokrivajući glave kapuljačama, a meni su noge klecale do taksi stajališta. I danas mi je drago što sam tako postupila, ipak je djevojka sačuvala studentski džeparac koji su roditelji mukotrpno zaradili.