Imam prijatelja zovem ga supermen. Uvijek se pojavi kada mu se požalim ili pitam za pomoć i nestane do idućeg problema. I nije samo takav prema meni, prema puno ljudi je takav. Kad ga se zove na piće ili bilo kakvo druženje svaki put odbije, ali kad treba pomoći stvori se u minuti i ništa mu nije teško. Volim ga kao prijatelja, a ne znam kako mu se odužiti. Raspitala sam se malo zašto je takav i saznala da je uvijek svakom pomagao, ali da ga je prije 4 godine ostavila djevojka nakon 8 godina veze i da ne želi s nikim biti blizak, niti nekog zavoljet. Ne znam šta da radim, imam osjećaj da ga iskorištavam, a on ne želi ništa zauzvrat, kaže samo vratit će se nekad u životu.
Evo godina prošla kako oca nema. Razmišljam kako se sve promenilo. Niko od nas ne bi priznao, i ružno je reći da tek nakon što je on umro mi smo počeli da živimo. Sve je na majku svalio (kuća, 4 dece, ona nas izdržavala). Nikad zadovoljan, a prstom nije mrdnuo za nas. Uvek negativni komentari, loša energija u kući. Namerno je proste stvari radio pogrešno da bi neko od nas to završio. Gomila ružnih reči i postupaka prema majci. I njegova porodica koja uvek ima nešto loše da kaže. Finansijski često ni za osnovno nismo imali jer, bi brzo dobio otkaz, a uvek neko drugi kriv. Gledam majku, sestre, brata. Najzad je sreća u ovoj kući. Koliko grozno, a istinito.
Drugar se pita zašto nema devojku a svaki dejt prođe tako što zaboravi novčanik, karticu.. svrate na domaću kafu i to je to. Mislim ok da si klinac, ali lik ima 35 god i radi ima ok platu!? Osramoti se čovek za nešto malo para. Je*em ti život kao da ćeš ih u grob nositi. Zašto onda radiš ako nemaš da platiš jednu večeru?
Pokazala sam ljubavniku gde idem na more. Eno ga uplatio i on, ide sa porodicom isto kad i mi..😬 Biće intresantno..
Imam muža alkoholičara. Zbog svoje ovisnosti obolio je, dobio karcinom. Borili smo se, izvlačili, uspješno operiran. Kontrole i putovanja i stalna briga. A on iza leđa kupuje žesticu, pije i skriva se. Sad opet javno pije i ne stidi se....u svoj toj borbi samo mi je jedna osoba rekla: misli ti na sebe. I kad sagledam sve, to je jedina prava istina.
Živim sa dečkom sa kim planiram da raskinem. Imamo po 34 godine, oboje zaposleni u IT firmama, plate su nam odlične. Ali on je čovek skroz pogubljen. Radi od kuće, gde samo zaklopi laptop i spava do uveče kad završi sa smenom, kad se probudi igra igrice dok ne zaspi opet. Kad ga pitam da šetamo ne može umoran je, u prodavnicu ne zna da ode sam, očekuje od mene da kuvam, perem, i plaćam pola računa. Kad kažem hajmo auto da kupimo ne treba nam radimo od kuće, ako predložim za stan da odemo do banke da se raspitamo, ne sad treba njegovima novac. Nemamo ništa naše, a plate tolike. Svi nam pričaju blago vama ne razmišljate kako ćete, a ne znaju da je on kao duh neki beživotni! Ja tako ne mogu, želim život, želim da ga živim, da putujem, da rodim dete, da napravim nešto svoje. Kako neko tako mlad i uspešan može da bude tako mrtav i nezainteresovan?
Čim vidite da je kod žene uvek sve u fulu od frizure, šminke, nakita i garderobe, ali uvek sve to znajte da je bez svega toga ružna ko grob. Znam mnogo žena i uvek je takav slučaj. Nije za džabe to što ona nikad ne može vani na običnu ako nije sva sređena u fulu. A tek po kući...
Mama je oduvek više volela brata od mene. Svi koji su bili manje voljeni znaju o čemu pričam. To se oseti, iako na izgled ne pravi razliku. Ali tešila sam se da ipak voli i mene, manje, ali me voli, majka mi je. Imala sam oko 14 godina, našla sam neke kolače u frižideru. Znala sam da su za sutrašnji bratov rođendan, nisam ni htela da ih uzmem. Iz šale sam rekla mami nešto kao - u što su dobri ovi kolači, držeći kutiju kao da sam ih jela. Ajde što je skočila i bukvalno mi otela iz ruke, ajde što je rekla - to nije za tebe. Ali mržnju u njenim očima nikada neću zaboraviti. Bukvalno mržnju, ne preterujem ni malo, to stvarno nisam očekivala. Tada me je tresnula istina - ne voli te, nikad te nije volela niti će te ikad voleti. I sada, 30 godina kasnije se pitam ponekad zašto me mama nije volela. I nikad ne prestane da bude teško.
Nekad sirotinja ima više predrasuda prema bogatima, nego obrnuto. Mi smo prosječna radnička obitelj, a moja ujna je doktorica, advokatska kćer, govori 4 jezika, imala je guvernantu i spremačicu, plesala balet i provodila praznike u Francuskoj. Također je jako draga i sućutna osoba i jako zanimljiv sugovornik. Moje mama i baka ju ne mogu vidjeti nacrtanu. Što god napravi, njima ne valja i uvijek ju zlobno komentiraju. Ne valja što ujak radi po kući, što nemaju djece, što ujna kuha strana jela, što oni idu na skijanje i u operu. Stalno pričaju kako je ujak jadan, a ona umišljena i samo forsira svoje izmišljotine. A ujak ludo zaljubljen već 10 godina, tepa joj da je ona njegova mala aristokratkinja, šeta s njom onako sav ponosan i hvali ju gdje god stigne. Voli ju baš zato što je takva, a mama i baka opet pričaju da bogati nemaju duše i da je on jadan s njom.
Prvi put u životu sam se suprotstavila mužu i njegovoj porodici na njihovo manipulativni ponašanje. Dugo sam prihvatala da su mu oni prioritet kao i on sam sebi, dok moje osnovne potrebe i želje nije ni pokušao da čuje. Ali ljudi dragi taj bjes, osvetoljubivost, bez trunke empatije kad maske padnu, nisam u životu doživjela. Sve je učinio da mi napakosti iako mu ama baš ništa nisam činila. Kolko narcisi mogu biti okrutni kada im se prvi put kaže NE. Drago mi je da sam se izvukla iz te toksične porodice.