Pokojni otac i ja smo imali korektan odnos iako sam oduvek znao da nije veran majci. Majka je sve znala, ali me zamolila da se ne mešam. Bilo mi je teško da ostanem po strani, bolelo me što nismo normalna porodica. Majka je patila zbog njega, ali je trpela jer se do poslednjeg nadala da će se promeniti. Umro je, nije se promenio. Kada je bio na samrti pokušavao je da se nekako čuje sa ljubavnicom. Majku je to najviše zabolelo. Sama sahrana je bila rizik, nisam se puno obazirao što mi je otac preminuo već da se ne pojavi ONA. Znam da se majka ne bi mogla iskontrolisati, ali srećom nije došla. Žao mi je što se nisu razveli na vreme jer u takvom braku svi pate.
Dok smo bili u vezu na daljinu, njemu je bilo bacanje para i glupo da se nekad vidimo za vikend nego samo kada neko od nas ima odmor na više dana. Sad kada nismo zajedno njemu nije teško da dođe na dva dana, da vozi 8 sati i da iznajmi stan samo da bi gledao uživo utakmicu. Malo je reći da sam razočarana u sebe što sam dozvolila da budem dugo u vezi sa nekim kome naše viđanje je bilo manje bitno nego jedna utakmica. Na sve to se uvredio jer kada je došao on je mislio kako ćemo se pomiriti i uvređen je i razočaran jer ja ne želim. Gde mi je pamet da ja sada razmišljam dal sam bila gruba i da gledam više sebe.
Gledam svoje rodice i školske, udale se i imaju decu, a sve iskompleksirane i pokvarene. Umesto da su prvo rešile probleme u glavi i potražile pomoć psihoterapeuta; ne, one se udale i rodile. Posle se čudimo što su nam deca takva, u kom pravcu ide ovo društvo itd.
Zakonom treba zabrani da prodavnice i radnje koje primaju više od 50 ljudi budu puštene u rad bez toaleta za mušterije i prostorije gde majke mogu da presvuku bebe. Ovo piše muško.
Ne mogu da se nosim sa nesrećom ostavljenih pasa. Pomažem, uplaćujem po grupama, ali toliko tuge... Baš me slomi i na umem da se izborim i ne mislim. Proganjaju me i bole te tužne sudbine.
Volio bih da za neke stvari i trenutke u životu postoji “SKIP Button” i da se jednostavno probudim kad je sve gotovo, a ne ovako da umirem od neizvjesnosti.
Dan na poslu mi počinje tako što odvojim 5-10 minuta da konkurišem za drugi posao.
Jako se rastužim kad se setim koliko sam bila naivna, povodljiva i laka za manipulisanje kad sam bila mlađa, posebno kada se radilo o momcima. Tek posle nekoliko godina sam shvatila koliko sam bila iskorišćavana, pogotovo seksualno, i na koje sam sve stvari u vezi pristajala misleći da ću tako zadržati momka. A sve zbog mog niskog samopouzdanja i straha da ne budem ostavljena i sama. ☹️
Dečko koji me se sviđao se cepao od smeha kada je to saznao i to preda mnom. Gospode Bože.
Možete da kritikujete žene koliko hoćete zbog umišljenosti ili arogancije, ali ovo bi retko koja žena uradila.
Imam jednog, ajd da kažem drugara. Više je kao poznanik, nije mi ni najbolji drugar. On je toliko počeo da smara, da mi nije jasno kako ne kapira da ne želim sa njim da pijem kafu svaki drugi dan. Pozove me ujutru u 10 da idemo na kafu-odbijem ga. Isti dan posle podne, zove me da odemo do grada-odbijem ga i kažem da sam i sutra van grada. Sutradan zove da idemo na kafu. Odrastao je čovek, nije mi jasno kako ne kapira. Ljudi, prestanite da budete mentoli, kad vas neko prvi put odbije, ne zovite više.