Iz perioda kada sam živela sama najviše mi nedostaje to što sada ne mogu ni da plačem koliko mi se plače, kada mi se plače, jačinom kojom mi se plače, jer uvek neko traži objašnjenje, uvek nekome nije jasno šta mi je odjednom, uvek neko se pita da li su mi to oči crvene, a lice otečeno od plakanja i šta je problem. Ne želim ni sa kim da pričam, ne želim da objašnjavam, želim samo sama sa sobom da se isplačem, olakšam taj teret u trenutku i nastavim dalje.
Snaja šalje malog kod nas po ceo dan. Bukvalno od 9 ujutru do 9 uveče. Ja ne znam kako nema obzira. Ja radim i studiram, roditelji su već i stari i ne mogu, žele svoj mir, žele da odmaraju. Moj brat po ceo dan radi po smenama, a ona kući lenčari i ceo dan je na telefonu. Ja ne znam više, samo da se odselim iz rođene kuće.
Patim od klaustrofobije. Danas sam se zaglavila u liftu sa mužem i detetom i imala sam napad panike, gubila sam vazduh, zamalo da padnem u nesvest. Na kraju kada smo jedva izašli muž me je napao kako sam neodgovorna i razmažena, kako ne mislim na dete. Razočarao me je jako.
Evo kako izgleda kada prihvaite nečiji odlazak. Srećna sam što su mi poslednje reči bile: "Uživaj <3", srećna sam što smo se rastali u pozitivnim mislima i planovima. Poginuo je ubrzo. Nije to bila ‘ona’ filmska ljubav, možda se još uvek nije ni stigla da se razvije, ali jeste bilo sjajnih momenata: sviranja gitare na keju dok pada kiša, kupanja u ledenom jezeru, sunčanice zbog spuštenog krova, zvezdanih i čistih neba, noćnih kupanja. Još uvek mogu da osetim teksturu njegove kože, vidim boju očiju i živo se setim gestikulacije. Prihvatila sam da nije tu, ali to ne znači da se ne rasplačem često. Uneo je boje u moj život, pokazao mi kako može da se živi. I nestao. Nisam više ljuta ni na koga, ne pokušavam da saznam ‘zašto’, zahvalna sam mu što mi je ulepšao život. U mislima ga najjače zagrlim i poželim mu da bude dobro tamo gde je - jako, jako kao najomiljeniju plišanu igračku i znam da sam prihvatila, da sam mu zahvalna i da ga volim najdivnijom i najčistijom ljubavlju koja postoji.
Živim sa mužem u kući, u pitanju je jedan manji grad. Uglavnom usvojili smo psa iz azila. Vrlo je pitom, dobar, star je oko godinu dana, sve smo ga i vakcinisali i očistili od parazita i razmazili smo ga baš baš. Pas živi i u kući i ide i u dvorište gde ima svoj boks, ali je uglavnom uvek pušten i uvek ima pristup kući i boksu. Svako ko dođe pita zašto ga puštamo u kuću, smeta im to... To je naša kuća, naš pas i naša pravila i nerviraju me ljudi koji misle da mogu drugima da određuju. Trenutno sam trudna, a dok nisam bila pitali su nas zašto šetamo psa, a ne dete i ostale gluposti. Ljudi su stvarno nerazumljivi.
Postalo mi je naporno i smarajuće da idem po slavama i raznim rođendanima. Ja sam uvek ta koja treba da ide, dok moj brat može da leži kući, i uvek bude pošteđen. Kad se negde ne pojavi, nema veze, neka ga kući. Ali kad se ja ne pojavim, to je odmah nepoštovanje, kako me nije sramota i slično. Muka mi je da idem više bilo gde. Ja imam problem sa apetitom i ishranom. Ne jedem meso. A sva hrana se sastoji skoro od mesa. Ne jedem mnogo stvari koje se nađu na meniju. I tu je uvek čuđenje, ljudi me gledaju sa čuđenjem. I to mi je odavno postalo odbojno. Najradije bih ostala kući da čitam knjige, nego da idem bilo gde. Za tih par sati koliko izgubim na nekoj slavi, mogu da pročitam bar pola jedne knjige.
Sastali se za 25 godina mature od osnovne škole. Ove što nisu išle u srednju, prve se udale sa 18 godina, sećaju se sitnih detalja, šta je ko oblačio, koga je nastavnik šta pitao i šta je smešno odgovorio. Ja se slabo čega sećam. Mene je život odveo u inostranstvo, završen fakultet, dobar posao, otplaćen stan. Ja sam prvi put trudna sa 40 godina, četvrti mesec, vantelesna oplodnja i blizanačka trudnoća, dečak i devojčica, ništa im nisam rekla. Čekam porođaj jer se plašim da li će sve biti ok. Prirodno nije išlo 8 godina pa smo odlučili da pokušamo još ovo. One već imaju po 3-4 dece i kao vrane su se okomile na mene da mi pametuju ko će da me gleda u starosti i da se ponašaju kao da je kraj života u 40toj godini. Sve imaju fejs i nisam mogla da zamislim da su im uživo neki pogledi na život još iz doba naših baba tetki. Umesto lepog druženja pretvorilo se u utrkivanje ko će koga da spusti i omalovaži kao da su i dalje u osnovnoj školi a ne odrasle osobe.
Odeš na šminkanje, platiš 100e i ona ne uzme aplikator za maskaru, ne uzme aplikator za sjaj... već sve one bakterije dobiješ u skopu tretmana.... iskreno bljak.
Cura i ja imamo djete od pola godine. Znam da sve nosi svoje, i da nikad neće bit kao prije al u nju kao da je demon ušao. Znači imam dosta dobru plaću te sve financije rijšeavam ja (režije, hrana, još joj i dajem pošto na porodiljnom nema visoku plaću da ima za sebe), u mom smo stanu, čim dođem sa posla skuham ručak, uzmem bebu i odem sa njom prošetat ili di god jer mi je to zadovoljstvo. Ne idem nikud jer me strah je pustit samu. A ona, iz dana u dan sve gora. Svaki dan ljuta na cijeli svijet, jako bezobrazna prema meni, sve iskaljulje na meni, negativna užasno. Znam da poslje poroda ima puno faktora koji utječu na to, ali postaje mi neizdrživo. Na kraju kad kažem da nije ona osoba kakva sam mislio da će bit kad dobijemo dijete, prijeti mi da će uzet dijete i otić. Užas. Kako se sve okrene naopačke. Dođe mi da zaplačem.
Često čujem da se suprotnosti privlače, i ja se ne slažem sa tim. U maloj meri da, nije nemoguće, ali u većini slučajeva ne. Po mom mišljenju ljudi trebaju da budu sličnih shvatanja, razmišljanja, osobina itd da bi se poklopili i stvorili nešto zajedno. Ako se neko ne poklapa u životnim pitanjima, od tog posla nema ništa.