Stojim u velikom redu za samoposlužne blagajne. Red ide jako sporo. Dođe na red obitelj s malom djecom i mala djeca “moraju” sve skenirati i koristiti blagajnu i to rade barem 10 puta sporije nego ostali umjesto da roditelji to obave. Kako ljudi mogu biti tako bezobrazni i sebični. Shvaćam da je to djeci zanimljivo i da je to jedna lekcija za njih u životu. Isto tako lekcija je da se svijet ne vrti oko njih i da ne može svaki puta biti po njihovom. Tu krivim roditelje u potpunosti. Ako djeca ometaju druge ljude oko sebe onda ih sklonite ili ukorite da to ne rade. Ako sve djeci popuštate, dugoročno im ne činite nikakvu uslugu.
Imam svatove u maju. Frizerka mi za pramenove i feniranje traži 9.000,00, nokti su 2.700,00, šminkerka čak 4.000.
Prošle godine su pramenovi kod iste frizerke bili 2900, šminka 1800, a nokti 1200. +
Haljina, cipele, poklon koverta. Moja plata je ostala ista.
Da li je realno da ste toliko podigli cene? Jel živimo u Americi.
Ja sam sasvim sigurna da devojke i žene treba da naprave generalni štrajk kozmetičarkama.
Baba me je zvala u 8 ujutru u nedelju da mi čestita rođendan. Zahvalio sam joj se na lepim željama i par dana kasnije sam joj uzvratio čestitku za njen rođendan tako što sam je zvao u 2 ujutru.
Četvrta vantelesna. Svaki put "uspe", pa svaki put spontani. Ovog puta smo se najviše ponadali... Stigli do 11. nedelje... Stao je razvoj, srce se ne čuje... Kako preživeti ovo? Svima koji ste u ovoj borbi želim puno snage i strpljenja.
Moja majka je operisala kičmu. U blizini njene zgrade ima restoran koji ima kuvana jela na meniju a ujedno su i picerija koja dostavlja piće po gradu. Redovni smo kupci već godinama. Svratio sam posle posla da kupim kuvanu hranu i ribu i da joj odnesem. Rekli su mi da ne mogu to dobiti za poneti, da se menadžment promenio i da se ta hrana može jesti samo u restoranu. Jedino mogu picu da uzmem za poneti. Čak više ni ostatke hrane koje si platio ne možeš poneti kao pre što je bilo da ti zapakuju što ne pojedeš. Naravno da im više nikad neću doći ali sam zatečen ovom glupošću novog menadžmenta. Ne kontam logiku da ne daju.
Fakultet sam završila sa 27 godina, udala se sa 34, prvo dijete rodila sa 37, a drugo sa 39. I apsolutno nigdje nisam zakasnila, sve je baš onako kako treba biti.
Kad sam dobila kćer imala sam siguran posao i naslijeđen stan tako da sav novac koji je ikad dobila sam stavljala na stranu i planirala joj dati kad diplomira. Danas ima 22 godine i postala je grozna svadljiva i nezadovoljna djevojka. Nakon sto je već nekoliko puta rekla da sam najgora majka, da me mrzi i nemam pojma o životu lijepo sam uzela taj novac (9500€) i uplatila sebi putovanje, uradila liposukciju trbuha, kupila novi mob, kod dobrog frizera sredila kosu, a gospođica nek sebi zaradi za auto ili šta već.
Otac je imao u planu da se s mužem preselim u porodičnu kuću jer mu je odgovaralo da neko čuva babu i dedu dok on živi neki svoj život, jer je to radio celog života-svaku odgovornost prebacivao na druge. Ljutio se na nas što smo otišli u podstanare umesto da budemo s njima u kući. Ja ne želim, deda je s godinama sve mrzovoljniji, svi mu smetaju, a ne želim da ponovo proživljavam potisnute traume iz te kuće i da ih prenesem na dete. Digli smo kredit i kupili naš stan. Kada je to saznao otac je poludeo, došao je dotle da me kune i da mi želi razvod jer onda ne bih imala gde. Samo sam mu se zahvalila i prekinula svaki kontakt s njim. Dokazao je koliko je sebičan.
Zaručio sam curu nakon dugih godina veze samo da je ušutim jer me je stalno smarala da je ženim, ne znam kako ću s njom u brak fizički me ne privlači nego eto nije naletila bolja...
Odbila sam dečka koji izgleda baš onako kako sam dugo maštala, još smo imali i ludu hemiju. Noge su mi se odsekle kad sam ga ugledala, što mi se nikad do sad nije desilo, a tek kad smo razgovarali... Međutim ženskaroš je i emotivno na nivou šesnaestogodišnjaka, a oboje smo u srednjim dvadesetim. Moram priznati da je bilo teško, ali na prvom mestu mi je bilo samopoštovanje, a ne zadovoljstvo. Ponosna sam na sebe.